Rodjena Losa

Dugacka ulica, poslednja koju treba prepesaciti.

Na kraju ulice, zgrada, malo posrnula pod bremenom vremena, nemarnosti stanara i bahatih prolaznika. Isarana raznim grafitima uporno prkosi vremenu.
Njen ulaz je spas.
Izlaz u sigurnost.

Koracala je sve brze zaboravljajuci na visoke potpetice.
Cula je odjeke svojih koraka koji ulivali su jezu u akusticnoj ulici tihog kvarta.
Duboko zavucenih ruku u dzepove kaputa, skupljenih ramena i tezinom iscekivanja kise, bezala je od nevidljivosti koja je proganja.
Usla je u ulaz i naslonila se ledjima na vrata.
Zatvorila je oci i pokusavala da umiri pomahnitali puls.
Sada je na sigurnom. Nema vise opasnosti.
Jos par stepenika do vrata svoga stana,  zatim mir. Tisina. Sigurnost.
Sasvim nenadano osetila  je  ruku na ramenu. 

Utrnulih misli i mutnog refleksno se izmicala. Preplasena. Klecavih kolena na prokletim stiklama, nije znala kako da shvati sta se desava.

" Sta ti je mala? Ko te toliko prepao?" - kao u bunilu cula je poznati glas komsije iznad.
Mladic od 20 i kusur leta, veciti student koji je ziveo u iznajmljenoj sobici iznad njenog stana.

" A jesi me prepao, Radovane. Jesi ti normalan?"

" Ajde, ajde, okasnila iz grada pa ti misli mutne. Idi spavaj, mala"...

Govorio je tiho i smireno, ali energicno.
Toplina njegovog dlana kao da je pronasla svoje utociste na njenom desnom ramenu.
Gubila  se.
Odavno je svanulo.
Najbolje je da se sakrije u ugao svoga stana.
Da otcuti jednu partiju sama sa sobom; da odsvira malo klavir i pokusa da se trgne.
Treba joj podsetnik Ko je i pravilnik za gostovanje u Sitnicarnici sopstvene duse.
Daje se na nekom programu, mogla je da se zakunem da zna na kojem.
A ne zna.

Nema pojma!

U glavi su joj jos uvek treperili pogledi pijanca iz lokala.
Nije ga poznavala.
Nije do sada ni videla takve takve oci boje cilibara.
I taj pogled...

- to be continued - 

Hodala je sa strahom od tisine.
Nije volela grad u zoru. Pretih je bio. Buka je mnogo sigurnije skloniste.
Zasto je uopste sama? - proletelo joj je kroz glavu.
Uporno je osecala nekoga iza sebe. Cula je neciju misao kako je prati.
Razvrtala se nesigurno.
Da li ona to bezi? Od cega? - skoro da je odmahnula rukom i nasmejala se samoj sebi.
U nozdrvama rezak miris duvana, a zora je sveza.
Citala je da zore mirisu na pokosenu travu i neostvarene zelje.
Odakle miris duvana?
Prolazi pored ulicnih muzicara koji trljaju dlanove i smeskaju se.
Dobar pazar utvrdili.
Jedan se ciganin okrenuo za njom i lagano zviznuo.
Ko je ona?
Samo zvuk potpetica na prohladnom asfaltu?

Ubrzava korak. 
Usla je u sporednu ulicicu. Kaldrma je postala neugodna.
Zasto je uopste obula ove previsoke stikle?
Hodala je pazljivo, a osecaj da je neko prati postajao je sve intenzivniji.
Kao miris esencijalnog ulja lotusa, uvlacio joj se u nozdve.
Inhalirala je sopstveni strah koji je pretio da je ugusi.
Usta su joj postala suva; potrazila je zvake u tasni nezaustavljajuci se.
Zora je neumoljivo odmicala i pretila da se pretvori u jutro.

Jutro.

Mozda ce joj budjenje ljudi i uzurbanost onih koji kasne na posao, odneti strah.
Oko kostiju se obmotala neka zima.
Zasto bi iko nju pratio?

Da nije mozda onaj muskarac iz bara?...
Mozda je primetio da ga posmatra i pita se, sta pokusava da udavi slapovima alkohola?

- to be continued -